SAMO U SRBIJI: Vakcinaši pozivaju svoj protest podrške vakcinaciji! VACINAŠKI USTANAK…

SAMO U SRBIJI: Vakcinaši pozivaju svoj protest podrške vakcinaciji! VACINAŠKI USTANAK…

Latest News

Iako veruju da se na javni skupovima širi Korona, pozivaju na zabranu javnog okupljanja pristalice vakcinaškog lobija sada pozivaju na protest podrške vakcinama.

U kolimni u pro-vakcinalnom listu Danas, teoretičar zavere i ekstremni levičar Aleksej Kašjuhas predlaže protesti takozvani vakcinaški ustanak.

Zbog čega ulične proteste povodom tekuće pandemije organizuju jedino antivakcinaši, zaveraši i/ili ekstremni desničari sa alufolijom na glavi? Zašto ne bismo obrnuli igricu? Zbog čega se najzad ne pobunimo svi mi koji smo uredno – vakcinisani?

I ne protestujemo upravo zato što se javna politika vakcinacije ne sprovodi dovoljno uspešno i masovno? Zato što se ni mlako propisane mere ne kontrolišu? Zato što protivnici vakcinacije i nadrilekari i dalje uredno truju publiku po TV ekranima? Ko treba da bude gnevniji, pa da protestuje mirno ili pak mućka molotovljeve koktele – provakcinaši ili prozarazaši? Sve se odvija tačno onako kako antivakcinaši priželjkuju, zar ne? Vakcinacija (prvom dozom) u Srbiji je praktično zaustavljena, a vakcinama stečeni kolektivni imunitet je svetlosnim godinama daleko. Gde su naši protesti povodom toga što nam ljudi, deca i omladina masovno umiru? A ne bi morali?

Srbija je nedavno bila prva zemlja u Evropi i druga zemlja u svetu po broju novozaraženih od koronavirusa (na milion stanovnika). I državni sekretar u ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek izjavio je da su kovid propusnice „na stolu“, da se o njima razgovara, i da se „bira najbolji model“. A šta tačno čekamo? O čemu toliko dumamo? Umesto uvođenja čvršćih epidemioloških mera, kovid-propusnica, te obavezne vakcinacije za većinu stanovništva – mi radije otvaramo nove kovid bolnice. Super, ali da li se tome zaista valja radovati? Jer nisu antivakcinaši ti koji su zabrinuti za svoje zdravlje. Ne, provakcinaši su ti koji smo zaista zabrinuti, kao i odgovorni prema svom zdravlju i zdravlju svojih bližnjih.

Odgovorni ljudi su se vakcinisali, i od marta prošle godine do danas su preokrenuli svoj život tako da budu što manje izloženi rizicima od ove zarazne i smrtonosne bolesti. Mi smo ti koji više od godinu i po dana izbegavamo kafiće, kafane i restorane što je više moguće. Pozorišta, bioskope i koncerte takođe. Kao i rođendane i proslave naših srodnika i prijatelja. Koji prskamo ruke, nosimo maske, ne pipamo gelendere, rukujemo se laktovima. Mnogi od nas rade od kuće, što neretko znači i da radimo mnogo duže.

Naša deca po školama i fakultetima će već dve godine imati onlajn nastavu, što znači i mnogo nekvalitetnije školovanje. Naši stariji roditelji, i svi hronični srčani ili onkološki pacijenti, ne dobijaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu – pošto su svi kapaciteti preorijentisani na obolele od kovida-19. A zbog čega sve to demonstrativno smeta jedino antivakcinašima, umesto nama – vakcinisanima?

Zatim, kako smo dozvolili da slobodu izbora kao koncept i vrednost preuzmu, odnosno ukradu antivakseri? Jedna ekipa ekstremnih desničara koja bi slobodu izbora komotno ukidala mnogima, poput homoseksualaca ili žena u neželjenom drugom stanju? Francuska, Italija i Nemačka već su uvele čvršće epidemiološke mere i kovid-propusnice. Stotinu mu Deklaracija o pravima čoveka i građanina, da li su to države i društva koja ne drže do lične slobode?

A podsetimo se, svi konobari i kuvari u Srbiji odavno moraju da poseduju izvesnu Sanitarnu knjižicu, sa podacima o zdravstvenim pregledima i negativnim nalazima (na svakih šest meseci!) o tuberkulozi, oboljenjima kože, crevnim i parazitarnim bolestima, „ostalim zaraznim bolestima“ i – „kliconoštvu“. Po čemu se to tačno razlikuje od tzv. kovid pasoša? Ni po čemu. I da li je napad na ličnu slobodu ako moramo da imamo (i pokažemo) vozačku propusnicu, tzv. vozačku dozvolu, da bismo vozili automobil? Možemo mi da treniramo slobodnu volju, pa da neodgovorno prema sebi i drugima pijemo alkohol i ne vezujemo pojas u automobilu. Ali time kršimo zakon i čeka nas kazna ukoliko nas uhvate. Drugo ime za ovu Sanitarnu knjižicu, vozačku dozvolu ili pak pojas, da bismo legalno učestvovali u ugostiteljstvu ili saobraćaju jeste – vakcina.

Jer ovo zlo i naopako je moglo da bude sprečeno ili bar maksimalno umanjeno, samo da smo se svi vakcinisali onda kad je trebalo. Ovih nedelja, Danska, Norveška, Švedska i Holandija ukidaju praktično sve mere u borbi protiv koronavirusa, pošto je tamo vakcinisano, redom, 77, 76, 72 i 71 odsto stanovništva. A u Srbiji? 44 odsto. Pa nije li to razlog za proteste i masovno nezadovoljstvo? I da li to mi, provakcinaši – ne volimo da odemo u restoran? U bioskop ili na koncert? U kafanu? I baš obožavamo da nosimo maske? Ne volimo i ne vodimo taj neki normalan život, šta li? Uz preminule i obolele, ona odgovorna i vakcinisana manjina jeste najveća žrtva epidemije u Srbiji, tvitnuto razboritim rečima direktorke Građanskih inicijativa Bojane Selaković. Deluje kao da nas, vakcinisane pridrživače mera, vlast uopšte ne zarezuje. Jer se dodvorava jedino onoj glasnoj i opasnoj manjini antivakcinaša. Dokle više? I naše strpljenje je na izdisaju.

Vakcinisanje je humano, razumno i odgovorno ponašanje koje nas i naše okruženje štiti od bolesti i smrti, te najbolji način da ubrzamo kraj pandemije. A ukoliko neko ne veruje u to – da li zaista treba da čekamo da se on ili ona predomisle? Dok umiru ljudi? Dok brod tone, nema vremena da se femkamo oko toga da li nas žuljaju pojasevi za spasavanje ili ne, zar ne? Razlozi za odbijanje ili oklevanje oko vakcinacije su razni.

Neko je neinformisan i dezinformisan, neko se neobavešteno plaši nuspojava, neko se plaši igle, neko nema poverenja u zdravstvo, neko i u državu i vlast, nekoga samo mrzi da se cima, a neko zaista veruje u Gejtsove čipove i ostale teorije zavere. Ali, više ne treba da nas bude briga za konkretne zabrinutosti, smatranja i tanana osećanja antivakcinaških pahuljica. Mi, vakcinisani, smo ti koji smo željni da (pre)živimo i da nastavimo svoj život. Ljudi zaista imaju puno pravo na to da sami donose odluke o svom zdravlju. Ali, njihovi (privatni ili državni) poslodavci, zdravstveni sistem, pa i vakcinisani sugrađani, uopšte nisu u obavezi da se prilagode onim neodgovornim i lošim odlukama usled par zavodljivih klipova sa Fejsbuka i Jutjuba.

Vakcinisani građani su predugo nosili teret pandemije na svojim leđima i licima. Dosta je bilo i bogu i mozgu i narodu. Prema istraživanjima, vakcinisani će u mnogo većem broju nositi maske i izbegavati javna okupljanja nego nevakcinisani građani – iako su ovi drugi u neuporedivo većem riziku od oboljevanja. Dokazi su nedvosmisleni i postojani kano klisurine: vakcinisani će mnogo manje širiti koronavirus u poređenju sa nevakcinisanima. Pa onda, zašto organizovano ne zahtevamo obavezn(ij)u vakcinaciju? Neka zvaničnici i marketinški stručnjaci mudruju oko načina da ubede nevakcinisane da se pelcuju. Možda i otkriju neku novu i magičnu poruku koja će učiniti da antivakcinaši promene mišljenje. Ali činjenice, kao i moljakanje, očigledno nisu dovoljno dobre strategije. Možda su to građanski protesti i neredi?

Zašto se već jednom ne pobunimo mi koji smo – vakcinisani? Zašto mi, pelcovani i špricani, ne protestujemo na ulici – sa potvrdom o vakcinaciji, maskom i distancom od dva metra, naravno? I nosimo transparente poput Pelcujmo Srbiju!, Dosta je umiranja!, Vakcine narodu!, Želimo propusnice!, Uhapsite Nestora! i tome slično? Pitanje uopšte nije retoričko ili misaono-eksperimentalno. Jer, da postoji snažniji pritisak provakcinaških građana, vlast bi reagovala kao što brže-bolje jeste reagovala na gotovo svaki ozbiljniji građanski pritisak, od advokata do frilensera.

Vrhunac ironije jeste u tome što vakcina u ovoj poslovično zapuštenoj zemlji ima i na pretek. Samo što nema ko da ih primi. Međutim, od starta je bilo jasno da puka nabavka tih dragocenih i spasonosnih tekućina, nažalost, neće biti dovoljna. Odgovorna vlast bi tada mnogo razboritije, pa i agresivnije sprovodila vakcinaciju, umesto povlađivanja glasnoj antivakcinaškoj manjini. S druge strane, skaradna dijagnoza našeg postistinitog vremena i društvenog nepoverenja jeste da (bilo koja) vlast uopšte i mora da se dovija i da nagovara građane na vakcinaciju. Dakle, na tu neku stvar koja spašava njihove sopstvene živote, odnosno na naučno otkriće koje predstavlja sam vrhunac ljudskog znanja. S tim u vezi, može se reći i da su nauka, struka i politika uradili sasvim dovoljno. U Srbiji su vakcine bezbedne, delotvorne, dostupne – i besplatne. Pa šta još hoćete, majku mu poljubim? Prirodnu selekciju, über alles, zaista?

Gde se dede građanska neposlušnost provakcinaša? Pobuna zbog metiljavog, dvosmislenog i nedovoljno proaktivnog pristupa vakcinaciji u našoj Republici? Zbog nesankcionisanja raspojasanog antivakcinaštva i nadrilekarstva usred globalne zdravstvene krize, te ozbiljnih rizika po nagi život? Zašto je po 40-ak preminulih i mahom nevakcinisanih ljudi dnevno, dok vakcine trunu po magacinima, samo još jedna crna hronika pred kraj TV Dnevnika? A ne zvono na uzbunu i poziv na ustanak?

Umesto tzv. bele kuge, hajde da rešavamo ovu virusnu kugu odmah i sada? I šta tu smatra i zašto upadljivo ćuti opozicija? Zbog čega organizovano i na ulici ne pozivamo da se epidemiološke mere ne kontrolišu brže, jače i bolje? Zašto na jednom protestu protiv umiranja ljudi ne zahtevamo kovid propusnice? Obaveznu vakcinaciju zdravstvenih i prosvetnih radnika? Taksista, poštara i konobara? Naše zdravlje i zdravlje naše dece je u pitanju – ima li šta važnije od toga? Ima li koga da pozove na jedan Vakcinaški ustanak? I zašto nema?

Danas/Webherald

Share:
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Comment